Матична школа Тител

Maticna skola

Традиција школства у Тителу је необично дуга, вероватно од његових најранијих историјских дана. Први споменици пронађени у Тителу сведоче о времену од 79. до 81. године нове ере помињући цара Титуса.

Морало је бити и писмених Дачана у то време због потребе цркве. Византијци су овде имали цркве и сасвим сигурно уз њих организовали образовање. Они су христијанизовали Мађаре, па су их морали учити читању и писању. Овим путевима су у повратку из мисије по Моравској прошли ученици Ћирила и Методија јер је Тител у оно време био важан панонски град.

У манастиру , који су крајем 11. века изградили мађарски краљ Ласло Први и његов брат Лампрехт, учило се читање са писањем и певање.Ту су ђаци стицали највише оновремено знање са којим су настављали студије на европским универзитетима. Из тителске школе је 1389. године отишао на студије у Беч први познати студент, Клеменс, учитељ певања у Тителу. Титељанин Јоанес Аугустини је између 1495. и 1500. године студирао на универзитету у Кракову, а било их је још што је доказ о образовању које се стицало у Тителу.

У време турске управе у 17. веку, Евлија Челебија је затекао 4 турске основне школе у Тителу и 3 медресе (средња и виша школа).

Први помен тителске школе (српска народна основна школа) чију традицију баштини ОШ “Светозар Милетић“ је из 1703. године. Та се година узима као почетак историје новог тителског школства.

У 18. веку, из времена Бечког рата, помиње се заповедник српске милиције у Петроварадину, извесни Пантелија Божић. Не зна се где је учио школу, али се зна да је био врло познат јер га је 1704. године Арсеније III Чарнојевић послао у Русију да заступа народне интересе. Први учитељи чија се имена помињу били су: Јанко Хрњаковић, Арсеније Поповић, Мојсије Поповић, Прокопије Поповић, Марко Радовановић. У Тителу се једно време школовао и познати Лукијан Мушицки.

У 19. веку наставком примене уредбе Марије Терезије и српска народна школа у Тителу остаје све до 1868. године државна установа. Циљ је био да се одстрани утицај свештенства на наставни процес, или да се бар ублажи.

Тада је школска година изгледала мало друкчије него сада. Почињала је 1. новембра, а учитељи су распореде службовања добијали у октобру. Похађање наставе, облачење ђака по угледу на ђаке у немачкој школи, било је према наредби из 1816. године у надлежности компаније којој су општине припадале. Занимљиво је да је према полу 1820. године, на четири дечака долазила једна девојчица. Учитељи су били дужни да децу прво науче “илирском“ тј. матерњем језику, па тек онда немачком. Књиге су биле штампане ћирилицом и српскословенским, односно славеносрпским језиком, па су војне власти тежиле да потисну српско писмо, а уведу латиницу у српске школе, што није уродило плодом.

На школе је утицала и нагодба између Аустријанаца и Мађара 1867. године и Уредба о граничарским народним школама којом се српске народне школе претварају у државне ,односно општинско-комуналне школе. Истом уредбом било је наређено да се , поред матерњег, мора учити и мађарски језик.

После завршетка рата 1919. године све основне школе су подржављене и отворена су одељења на српском, мађарском и немачком језику. Тако је одлуком Министарства просвете Основна школа у Тителу постала државна установа у којој су равноправно , на својим језицима, све етничке заједнице стицале основно образовање.

Коначно, у 20. веку, школство је поново добило значај на друштвеној лествици потреба. Први управник државне школе у Тителу био је Стојан Трумић, чије име данас носи Народна библиотека. Закон о школама из 1929. године уводи осмогодишње школовање. Први разред државне мешовите грађанске школе отвара се школске 1919/1920. године на српском језику и похађа га 57 ученика. Од 1935. па све до данас, и поред бројних недаћа са којима се сусретала, ова школа носи име “Светозар Милетић“. У послератном периоду више од 6000 ученика је завршило школу у Тителу и подручним местима. Око 500 просветних радника је до сада носило дневник.

Данас је наша школа велика установа која се суочава са све мањим бројем деце у одељењима, што због пада наталитета, што због миграција становништва у друге градове, државе, континенте… Ми смо школа отвореног срца у којој ће се свако дете осећати сигурно и срећно док у њој борави, а на крају школовања ће из ње понети само најлепше успомене из најлепшег ђачког доба.

Наташа Живанчев
проф. српског језика