ВЕК СВЕТЛОСТИ СА ДУШКОМ РАДОВИЋЕМ

Издвајамо

У уторак, 29.новембра навршило се 100 година од рођења Душка Радовића. То је јубилеј који нас је подстакао  да се сетимо великог али обичног човека, човека коме се веровало и од кога се могло много тога научити. Својим причама, афоризмима и књижевним делима генерације је чинио бољим  подсећајући их на најважније и најсветије животне вредности.

Тим поводом са ученицима шестог разреда одржана је радионица на часовима српског језика и књижевности. У позитивној, опуштеној, али подстицајној и креативној атмосфери, подсетили смо се биографије и дела овог великана. Уживали смо у његовим песмама које су нас подсетиле на безбрижно детињство и улепшавале нам сваки тренутак живота; смејали смо се чудним римама и измишљеним речима; разговарали о свевременским афоризмима. Много тога нам је Душко Радовић оставио у аманет, на нама је да се водимо његовим начелима и поштујемо истине којих је био свестан.

Душко Радовић рођен је у Нишу, 29.11.1922. Живео је, како сам каже, између две породице, веома различите. Породица Радовић била је из Чачка – просвећена, образована,строга и пуна врлина. Друга је била породица Стефановић из Ниша у којој је било обичних људи – железничара, али пуних топлине и љубави.

            

У његовој породици се живело строго и озбиљно. Отац је био веома привржен породици и Душан га је обожавао без обзира што је био строг. Прву песму написао је са 9 година и посветио је њему.Душко Радовић је био књижевник, дечји писац, уредник дечјих емисија радија и телевизије, дечјих часописа и ТВ серија.   Сматрао је да поезија треба да обрадује, а не да збуњује читаоце. Деци је пружио добро књижевно штиво, здраву поуку, игру и ослободио машту. Волео је рад, истину, а презирао нерад и све што лаже себе и друге. Обичним, разумљивим језиком помаже да у животу сагледамо оно што је истинито, право и да развијамо модеран књижевни укус. Према деци се односи са поштовањем као према одраслој, озбиљној публици. Његов рад је ризница поука и порука као што су:

  • „Ко уме да се радује – има чему да се радује“,
  • „Радост је привилегија оних који мисле скромно о себи а лепо о животу“,
  • „Имати пријатеља, то значи пристати на то да има лепших, паметнијих и бољих од вас. Ко то не може да прихвати – нема пријатеља“,
  • „Неко из детињства понесе само успомене, а неко сачува у очима, ушима, у срцу још мало оне радозналости и немира па уме да се игра и радује малим стварима“,

И на крају једна ситница из мог детињства…Живо се сећам осмеха моје учитељице и зачуђеног погледа целог одељења док смо слушали стихове:

Једна мала, мала, мала,
граматику није знала!
Није шала – није знала,
али није она пала,
већ сам пао ја!

Ја јој нудих љубав,
речима и цвећем:
Реци да ме волиш!
Она рече – НЕЋЕМ!

Ој, што ћу, што ћу?
Учи дању, ноћу:
није лепо НЕЋЕМ,
правилно је ХОЋУ!

Изложих је тада
искушењу већем:
Реци да си моја!
Она рече – НЕЋЕМ!

За оне које желе да чују остатак , песма се зове “Граматика срца“. https://www.youtube.com/watch?v=-qo-WqY55m0

 

                     Наташа Живанчев
Наставница српског језика и књижевности

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *